Plišanci

Neobično i šaroliko društvo skupilo se u izlogu knjižnice. Puno plišanaca u zajedničkoj igri mami poglede znatiželjnih mališana. Riječ je o plišancima jednog malenog korisnika knjižnice, koji je poželio, kako reče, svoje najveće blago pokazati svima koji prolaze pokraj knjižnice.
"Najviše volim kad me mama zove Veliki Pepan. Ne može me zvati Mali Pepan jer već u kući imamo jednog koji se tako zove. Puno sam igračaka podijelio”, kaže uzbuđeno, „no Malog Pepana, Frkia, Kreketala, Mijaukla, Medoklopa, Žmirkala, Rebrastog, Mumina, Kikimila, Fondukala, Elma, Češnjoslava, Zubala, Bubića, Muhomira, Mumoslava, Uška, Pepelina, Lisoslavu, Repomira, Svemiroka, Zubimilu... i još... još... Krpana i Klapka... e... e pa njih ne mogu dati. Stvarno ne mogu. Je li tako da ja nisam škrt? Nisam. Znam da nisam. Pa poslao sam drugoj djeci svojih devetnaest igračaka. I odrekao sam se svakakvih slatkiša koje sam dobio za Božić da bi ih mama poslala djeci koja nemaju ni jedan jedini bombon. A ja jako volim slatkiše. Ponekad zaplačem za igračkama koje sam podijelio, ali me tuga brzo prođe. Za slatkišima ne plačem... iako ih volim. Teta, je li tako da ćete postaviti stražu pokraj njih? Netko ih mora čuvati. Oni su... oni su moje najveće blago!”