"Nevidljiva žena počinje da se utkiva u moju
senku. Nestaje i umire kao sto nestaju aveti i  
priseni, bez znaka i oproštaja... Da, tu je sada
 Jelena, u uglu mog oka, na kraju sirokog vidika koji 
se topi, krece i gubi u brzacima i slapovima
-nepomična i nema, ali vec živa i stvarna...

Između nas je uvek bilo tako: kad je nema,
onda je nema kao da se zaista nikad,nikad više
neće pojaviti, a kad je tu onda je prisutna tako kao
da je to najprirodnija stvar na svetu i kao da će
doveka i bez promene ostati tu.

Budim se u svet mog sadašnjeg života: znači u
svet bez Jelene. Zivim sa ljudima, krećem se među 
predmetima, ali nju ne može ništa da dozove.

Pod kakvim vidom ću je još sresti? Kuda će me
odvesti ovo priviđenje, draže od svega i opasnije
od svake opasnosti stvarnog života?..."

"Jelena, žena koje nema"

 

(Ulomci iz: Andrić, I. Priča o vezirovom slonu i druge odabrane. Zagreb: Konzor, 2005.)